Payday Loans
Current Activities Hydro Engineering History Forum Significant Serbian Hydrotechnic Engineers Nikola Stamenković
Никола И. Стаменковић PDF Print E-mail

Никола И. Стаменковић био је редован професор Српског Универзитета, редован члан Удружења српских инжењера и архитеката, члан Управног одбора Српског црвеног крста, редован члан Српског пољопривредног друштва, председник Грађевинског савета, председник Управе вода, председник Комисије за полагање државног испита инжењера и архитеката.

nikola stamenkovic

Никола И. Стаменковић је рођен у Београду 21. марта 1858. године од оца Игњата Стаменковића, угледаног и богатог београдског абаџије и мајке Славке.

Основну школу похађао је у периоду од 1864. до 1868. године, код Саборне Цркве. Прва два разреда гимназије завршио је у Првој београдској Гимназији 1868-1870, када се уписао у трећи разред Реалке, коју је завршио 1874. године. У то време Реалка је имала само шест разреда. По завршетку Реалке уписао се на технички факултет тадашње Велике школе, коју је завршио 1879. године (због српско-турског рата изгубљена је једна година). На даље школовање отишао је у Минхен, где је студирао на инжењерском одсеку минхенске политехнике, где је посебну пажњу усмеравао на предмете који се тичу грађевина и радова везаних за воде, као што су: регулација река, каналисање насеља, грађење водовода, грађење пристаништа, исушивање мочвара.

По завршетку студија у Минхену, вратио се у Србију, где је примљен у државну службу, прво у железничком одељењу Министарства грађевина, 15. јула 1885. као подинжењер II класе, а затим као подинжењер I класе, у београдском округу, 22. децембра исте године. Дипломски државни испит је положио у јесен 1886. године и унапређен је у инжењера VI класе, 11. јануара 1887. године. Те године кандидовао се и за професора техничког факултета, где га је колегијум изабрао, а краљ потврдио избор указом од 21. новембра. Катедра хидротехнике била је практично у повоју, у периоду Стаменковићевог избора за професора, тако да је он личним залагањем и великом стручношћу допринео њеном развоју. Радећи као професор Велике школе у два наврата је био декан, а једном и ректор, а био је и први декан Универзитета, када је 1905. Велика школа прерасла у Универзитет. Већ у то време технички факултет је био организован по узору на напредне западњачке политехнике, што је била заслуга и професора Стаменковића. Важио је за одличног и систематичног предавача, а превео је и први уџбеник из хидротехнике, књигу Густава Толкмита ''Основи хидротехнике'' (1900). Био је оснивач Хидротехничког завода на Универзитету.

Са Миливојем Јоксимовићем покренуо је 1890. године „Српски технички лист" и у марту исте године постао је уредник листа. Са малим прекидом, остао је уредник и главни сарадник листа све до 1903. године. Такође 1890. године, образовано је Удружење српских инжењера и архитеката, које је Српски технички лист примило као свој орган. Никола Стаменковић је био је члан Управног одбора Удружења српских инжењера и архитеката, 1901. године је изабран за потпредседника, а од 1902. до 1904. године је био његов председник, залажући се за развитак и унапређење удружења, као и саме грађевинске струке.

Од 28. марта до 11. августа 1903. године био је председник београдске општине, при чему је значајну пажњу посветио изградњи пројекта канализације, калдрмисању улица, изградњи кеја и сл. Био је један од главних покретача и руководилаца грађења београдског водовода, као што је руководио и пројектом изградње канализације Београда.

Иницијативом Николе Стаменковића 1905. године образовано је у Министарству народне привреде Хидротехничко одељење ''у циљу регулисања и одржавања текућих вода, односно ради спречавања поплава, исушивања мочвара, наводњавања и уопште ради употребе вода''. Ово одељење је имало и Управу вода, на чијем челу је у почетку био Никола Стаменковић.
Као стручњак-хидротехничар био је врло угледан и често је био у комисијама за сва важна хидротехничка питања у Србији. Руководио је радовима око истраживања воде у Врањској Бањи, Смедеревској Паланци, Бањи Ковиљачи, Крагујевцу, Ваљеву, и др. Са колегама Андром Ј. Стевановићем и Тодором Тошом Селесковићем радио је на пројекту купатила у Врањској Бањи, а са Драгутином Ј. Ђорђевићем на пројекту купатила у Бањи Ковиљачи. Такође је радио на пројекту повезивања Дунава и Вардара долинама Велике и Јужне Мораве. Писао је и о регулисању речних токова, са нагласком на Морави и уређењу Ђердапа, као и о подизању пристаништа у Београду.

Био је плодан писац и писао је не само о хидротехничким, већ и о просветним, привредним и културним питањима.
Био је одликован орденом Св. Саве V и III реда, Св. Ане III реда, Карађорђевом звездом III реда, Белим орлом IV реда и медаљом Српског црвеног крста.
Био је ожењен, али му је жена умрла пре њега, па се након њене смрти о петоро деце старао сам. Живео је на Теразијама.
Умро је изненада, 12. јануара 1910. године у Нишу, у 52. години.

Поводом смрти Николе Стаменковића, Српски технички лист објавио је, у броју од 24. јануара 1910. године, текстове његових колега, пријатеља и поштовалаца посвећене његовом животу и делу.

 
RocketTheme Joomla Templates