Payday Loans
Current Activities Hydro Engineering History Forum Hydro Engineering Areas Hydropower Улога научног и истраживачког рада у развоју хидроенергетике
Улога научног и истраживачког рада у развоју хидроенергетике PDF Print E-mail

ЛАЗАР ЈОВАНОВИЋ, ЈЕЛИСАВЕТА МУШКАТИРОВИЋ, ДЕЈАН ДИВАЦ
Институт за водопривреду "Јарослав Черни", Београд

УВОД

Електроенергетика је млада привредна грана која се у протеклом веку веома брзо и интензивно развијала. Производња, пренос и дистрибуција електричне енергије чине сложен технолошки процес, који стално намеће решавање низа техничких и економских проблема. Са друге стране, водопривреда је једна од најстаријих области људског деловања, која је настала у тежњи да се вода на најповољнији начин искористи, истовремено се штитећи од њеног рушилачког дејства и чувајући је као ресурс. Хидроенергетику данас можемо посматрати као пресек ове две области, као део електропривреде, прецизније као један могући начин производње електричне енергије, али истовремено и као део водопривреде, као један од видова коришћења воде, стављањем у погон енергије њеног тока. У том смислу, развој хидроенергетике везан је за све активности на планирању, пројектовању, изградњи и коришћењу хидроелектрана, брана, акумулационих језера и пратећих хидротехничких објеката.

Научноистраживачки рад је на овим просторима у протеклом веку имао значајну улогу за развој хидроенергетике. Резултати научноистраживачког рада били су основ развоја, а целокупни друштвени и економски напредак је био, као и у другим земљама, у сразмери са порастом електрификације, а такође и у сразмери са повећањем коришћења вода.

Прва половина прошлог века карактеристична је по ниском интензитету коришћења расположивог хидропотенцијала. Хидроелектране подигнуте у том периоду биле су проточне и релативно мале снаге, углавном локалне намене. Такође, научноистраживачке институције које су се бавиле хидроенергетиком биле су у то време још у повоју и, ако се упоређују са садашњом делатношћу, релативно скромних могућности. Наиме, први Завод за хидротехнику основан је 1894. год. на Техничком факултету у Београду. Тај завод је имао углавном наставну функцију, па је више личио на катедру, него на истраживачку организацију у данашњем смислу те речи. Непосредно пред Други светски рат на Техничком факултету је формирана Хидрауличка лабораторија, али се, због прекида рада Универзитета у ратним условима, може сматрати да је рад ове лабораторије везан за послератни период.

Интензивнија изградња хидроелектрана у Југославији започета је одмах по завршетку Другог светског рата. Привредни развој ратом разорене и опустошене земље је био условљен и развојем енергетских постројења. Југославија је имала релативно повољне топографске, морфолошке, хидролошке, хидрауличке, геолошке и друге природне услове за коришћење хидропотенцијала, па је стога прво планско опредељење било изградња хидроелектрана. Изградњом ХЕ "Јабланица" на Неретви, 1954. године, и ХЕ "Зворник" на Дрини 1955. године, започет је период интензивног коришћења хидропотенцијала у Југославији.

За изградњу хидроелектрана веће снаге неопходна је била реализација великих хидротехничких објеката, за које је неопходно било ангажовање знатних финансијских средстава, али и решавање низа сложених проблема техничке природе. Са доминантно електромашинске проблематике, која је била карактеристична за предратни период, тежиште развоја је пренето на хидрограђевинска питања. Конкретни проблеми су потенцирали основна истраживања у областима хидрологије, геологије, хидрогеологије, геотехнике, хидраулике, механике стена и других научних дисциплина, а достигнути ниво развоја је одражавао значај одређених проблема, знање и умешност истраживачких тимова, као и техничке ресурсе и расположива средства за истраживања и студијске радове.

Реализација усвојених планова праћена је и законодавним и организационим мерама које су имале за циљ да подрже и омогуће даљи развој. Један сегмент активности, које су се одвијале у циљу изградње првих већих хидроелектрана након рата, било је и формирање научних и стручних организација које би се бавиле проблемима хидроенергетике, у смислу развоја хидротехнике и грађевинарства.

У оквиру Српске академије наука и уметности, основан је Хидролошки институт, чији је основни задатак био прикупљање података о климатским, хидролошким и другим карактеристикама сливних подручја, о потребама за коришћењем вода за водоснабдевање, пољопривреду, пловидбу и друге намене, као и радовима на заштити од штетног дејства вода. Практично у исто време (1947. године), у оквиру тадашњег Министарства за електро-привреду ФНРЈ, за потребе решавања конкретних проблема пројектовања хидроелектрана, основана је Хидрауличка лабораторија. Спајањем Хидрауличке лабораторије са Групом за Хидроенергетику (из састава Института за електропривреду), Групом за бетон и Групом за хидротехничке тунеле под притиском (из састава тадашњег Хидроелектропројекта), настао је Хидроенергетски завод (1950. год.). Када је, 1953. године, Хидроенергетски завод престао да буде савезна институција и постао републичка установа, Влада НР Србије је одлучила да споји ове две научне установе у једну организацију под називом Хидротехнички институт "Инж. Јарослав Черни" Српске академије наука, из које је касније настао данашњи Институт за водопривреду "Јарослав Черни".

У исто време, на Грађевинском факултету у Београду развијала се Хидрауличка лабораторија, из које је настао Завод, а касније Институт за Хидротехнику. Ове организације, као и друге научне, истраживачке и пројектантске институције, интензивно су напредовале, тако да су седамдесетих година у Југославији већ постојала бројна предузећа и институти са тимовима из разнородних делатности које су имале стручњаке, опрему и искуство за решавање најсложенијих проблема хидроенергетских објеката у земљи и иностранству.

Током претходних деценија, наши стручњаци су прихватали нова знања која је нудио свет, али су се учили и усавршавали и на сопственим искуствима. Изградњи 16 већих хидроелектрана на територији садашње Југославије и троструко већем броју хидроелектрана на територији бивше Југославије, претходила су бројна истраживања у различитим областима, да би се дошло до решења хидроенергетских објеката која су, не само технички, већ и друштвено-економски, у одређеном временском пресеку и конкретном окружењу, била најцелисходнија. Полазећи од искустава земаља које су имале дужу традицију и више искуства, наши стручњаци су у областима хидроенергетике, водопривреде и грађевинарства развијали нове методе или унапређивали постојеће. Било да се ради о мерењима in situ, развоју и примени физичких или математичких модела или о студијској анализи и синтези, истраживачки тимови су, у оквиру својих могућности и конкретних потреба, остварили значајне доприносе. Због тога је научноистраживачки рад у функцији коришћења хидропотенцијала у Југославији стекао светски углед и репутацију, па су наше организације успешно пројектовале и градиле хидроенергетске објекте не само у Југославији, већ и широм света.

У истраживањима су остварени резултати који су омогућили да изградња брана и хидроелектрана између 60-тих и 80-тих година двадесетог века доживи свој врхунац у Југославији. У овом периоду је био присутан позитиван тренд обезбеђења финансијских средстава за реализацију истраживања. Надлежни државни органи и инвеститори су схватали да се само улагањима у истраживања могу остварити значајни ефекти, односно наћи оптимална решења, на основу којих ће се нежељени ризици свести на минимум, а истовремено обезбедити редукција коштања објекта и времена изградње.



 
RocketTheme Joomla Templates