Payday Loans
Current Activities Hydro Engineering History Forum Hydro Engineering Areas Hydropower Прве хидроелектране у Србији
Прве хидроелектране у Србији PDF Print E-mail

АЛЕКСАНДАР – КАЛЕ СПАСОЈЕВИЋ, ЛАЗАР ЈОВАНОВИЋ

УВОД

Почетак примене електричне енергије у Краљевини Србији без сумње је омогућен научним достигнућима у тој области. Могућност да у Србији почне употреба електричне енергије, као новог вида енергије, са малим закашњењем у односу на примену у европским државама, убрзали су Закон о потпомагању домаће радиности из 1873. године и резултати одлука Берлинског конгреса (1878. годне), када је прекинута и последња нит која је везивала Кнежевину Србију са Отоманском царевином. Од тог конгреса Србија је, иако са специјалним везама са Аустро-Угарском, била самостална европска држава. Наведени закон из 1873. године и Закон о акционарским друштвима из 1898. године, својим одредбама о значајној државној помоћи инвеститорима у области индустрије, као и либерални услови за улагање капитала за иностране улагаче после 1880. године, привукли су пажњу више предузетника из иностранства.

Са наведеним економским погодностима, у Србију је дошла и опрема за производњу електричне енергије. Евидентна су два пута како је унета технологија, односно почела примена електричне енергије у Србији од 1884. године1. Први је био преко домаћих инжењера, који су техничка знања добијали на познатим техничким школама у Европи, највише у Швајцарској, Немачкој и Аустро-Угарској. Из те групе за нас су најважнији и најинтересантнији машински инжењери и професори Велике школе: Тодор Селесковић, Аћим Стевовић и професор физике на истој школи, Ђорђе Станојевић.

 


1 До прошле године у домаћој литератури о примени електричне енергије у Србији важио је податак изнет у публикацији "80 година електрификације Београда, 1893-1973.", да је прва електрична лучна лампа у Србији засијала у Београду у башти кафане "Хамбург" и то 1880. године. Каснија истраживања ради потврђивања тог навода показала су да је прича о наведеној кафани и електричном осветљењу тачна, али не и навод када се то догодило. Наиме, изворни податак који се односи на време догађаја не наводи годину већ упућује да се то догодило ".... много раније него што је престоница добила такво осветљење". Као што се види, аутори текста у наведеној књизи су временску неодређеност "много раније" датирали са годином 1880. па је на основу те ауторске произвољности прихваћена и година прве примене електричне енергије у Србији. Та година свакако није 1880. година. По нама, прва примена електричне енергије у Србији догодила се 1884. године у Крагујевцу за осветљавање нове хале Војно-техничког завода.

Други је начин био уношењем у Србију иностране технологије путем фабричких постројења. Инострани власници фабрика у процесу производње подразумевали су и електрично осветљење у фабричким халама и другим радним просторијама.

Прва произведена електрична енергија у Србији, преображена у електричну светлост, догодила се у Крагујевцу, у Војно-техничком заводу, ради осветљавања нове хале за израду чаура. Тај велики чин дело је Тодора Тоше Селесковића, тада машинског инжењера-конструктора у Заводу.

Боравећи више година на студијама и специјализацији у Немачкој, Селесковић је уочио све већу и значајнију примену електрицитета за осветљавање фабричких погона и уверљиву предност електричног осветљења у односу на до тада употребљаване врсте расвете.

У оквиру пројекта нове чаурнице Селесковић је, уз друге машине, под именом акумулатора, "прошверцовао" и опрему за "електричну централу". Та прва опрема за производњу електричне енергије у Србији набављена је у фирми "Sigmund Schuckertt" из Нирнберга, а састојала се од динамо машине снаге 5 KS, бакарних проводника постављених дужином хале на које је, у низу, везано 30 сијалица од по 16 свећа и две лучне лампе по 1200 свећа. Набавку ове електричне опреме безрезервно је подржао краљ Милан Обреновић, који је био присутан отварању новог погона чаурнице. Резултат овог Селесковићевог изванредног дела и краљеве подршке, било је увођење, следеће године, електричног осветљења и у остала оделења Завода.

У 1884. години збио се још један догађај значајан за почетна прегнућа ка електрификацији Србије крајем 19. века: у Народној скупштини Краљевине Србије изгласан је, на предлог владе, а против воље изборних органа Општине београдске, Закон о трошарини варошкој у Београду – финансијској подлози за модернизацију Београда.

Потреба да се Београд почне урбанистички и комунално уређивати да би мењао свој изглед од оријенталне вароши ка престоници европских стандарда, дошла је са подизањем ранга Кнежевине Србије у краљевину 1882. године. Иницијатива за тај подухват дошла је из двора, од краља Милана Обреновића. За иницијалног реализатора одабран је човек европских видика и близак краљу Милану, др Владан Ђорђевић, именовањем за председника Општине београдске 1884. године.

Новчана средства прикупљена трошаринским приходима углавном су служила за отплату зајма који је Општина узела за уређење престонице, а вишком средстава директно су финансирани најургентнији радови. Уз израду планова, нивелацију градског земљишта, просецање и поплочавање улица, изградњу тротоара, новог водовода и канализације, уређење савске обале у пристанишном делу, у том првом урбанистичко-комуналном програму Београда налазила се одлука о замени постојећих уличних фењера савременијом расветом. Та замена могла се извршити на два начина: увођењем осветљења помоћу гаса, или електричне енергије.

Тодор Тоша Селесковић (1856-1901.)

02-00

Машински инжењер, проф. Техничког факултета Велике школе у Београду. Био је и народни посланик са краљеве листе квалификованих посланика 1897-1901. Селесковић је највеће име у области машинства које је Србија имала до 1914. године. Студије машинства и усавршавање завршио је у Немачкој, на Баденској политехници у Карлсруеу. У Војно-техничком заводу у Крагујевцу провео је од 1881. до 1892. године у звању машинског инжењера–пројектанта. Његова пројектна дела су погон нове чаурнице у Заводу, Државна барутана у Обилићеву, ревизија пројекта новог београдског водовода (1889-1890.), парни млин породице Радовановић у Краљеву, нереализовани план електрификације Шапца. Пројектовао је прву водну турбину у србији (1889.) и три турбине за барутану у Обилићеву код Крушевца. За професора механичке технологије у оквиру Техничког факултета изабран је 1894. године. Утемељио је Удружење Српских инжењера и техничара, а покренуо је и "Српски технички лист".

 

Да би била донета одлука о врсти осветљења које ће бити примењено у Београду, у десетак европских градова се упутила "студијска комисија" Општине београдске. На одлуку Одбора општине београдске, марта 1885. године, да Београд буде осветљен помоћу гаса утицали су квар на електричној централи у Темишвару и функционисање гасног осветљења у већини градова које је комисија посетила.

Због сазнања утицајних појединаца да је електрична енергија, енергија будућности, а електрично осветљење најсавршенији облик осветљења, реализација одлуке о гасном осветљењу одлагана је шест година, до децембра 1890. године. Поновно одлучивање о врсти осветљења у Београду обављено је у потпуно другим околностима. Евидентно је било да ниједан град у Европи после 1885. године није као трајно решење прихватио гасно осветљење. То није хтео ни Београд. За доношење одлуке да Београд буде електрифициран најзаслужнији је био у то време професор физике на Војној академији, Ђорђе Станојевић, али и сви други који су подржавали његове аргументе у стручној конфронтацији са хемичарем, проф. Марком Леком да се у Београду изгради електрична централа, а Београд добије електрично осветљење.

Конкурсни услови омогућавали су да у електричној централи буде уграђена опрема за производњу једносмерне, али и наизменичне струје. Заступник финансијера, концесионар Периклес Цикос одлучио се за опрему за производњу једносмерне струје Континенталног друштва "Едисон" из Париза. За опрему уграђену у централи на Дорћолу Тесла је 1892. године, током своје кратке посете Београду, рекао да ће производити "... најпримитивније и најгоре осветљење". Радови на електрификацији Београда у поодмаклој фази нису омогућавали било какву исправку у смислу Теслине примедбе. Званично, Београд је почео користити електричну енергију од 25. септембра, односно 6. октобра 1893. године.



 
RocketTheme Joomla Templates