Payday Loans
Текуће активности Форум историја српске хидротехнике Значајни српски хидротехничари Миладин Пећинар
Академик Миладин М. Пећинар - Живот и дело ПДФ Штампа Ел. пошта

Мирко Мелентијевић1

miladin pecinar


У плејади великих српских инжењера, који су делали између два светска рата, а посебно након Другог светског рата, посебно место заузима академик Миладин М. Пећинар. Он је један од пионира у развоју модерне хидротехнике код нас. Научни и стручни радови академика Миладина М. Пећинара покривају скоро све гране и научне дисциплине хидротехнике. У свакој од тих дисциплина дао је врло вредна и значајна остварења, у којима је, поред највишег инжењерског квалитета, испољио инвентивност, студиозан карактер и дух научног стваралаштва. Као професор на Грађевинском факултету у Београду, своје знање и богато искуство несебично је преносио својим студентима.

Академик Миладин М. Пећинар је рођен 5. марта (по старом календару) 1893. године у селу Љубишу, ужички округ. Родитељи су му били земљорадници. Када је 1900. године отворена основна школа у Љубишу, Миладин М. Пећинар је био у првој генерацији. Био је међу бољим ђацима. У јесен 1904. године уписао се у гимназију у Ужицу. Школовао се са још две сестре. Пред крај гимназијског школовања, после погибије оца, претежно се сам издржавао спремајући друге ђаке, а при томе помажући и сестре. Матурирао је јуна 1912. године, и, са још двојицом другова, био ослобођен усмених испита.

Одмах после матуре, на Видовдан 1912. године, учествовао је на свесловенском соколском слету у Прагу, који је имао значај велике манифестације словенске солидарности. Политички био је уперен против Аустро-Угарске, под којом је живео велики број Словена.

 

 

У јесен те 1912. године уписао се на Грађевински факултет одсек Техничког факултета у Београду. Већ септембра исте године извршена је мобилизација главних трупа првог и другог позива. Отпочели су балкански ратови. Миладин Пећинар још није био прави војник и припадао је тзв. последњој одбрани која се користила повремено за унутрашњу службу.

Прва победа савезника у Првом светском рату била је српска победа на Церу 1914. године. Одмах после Церске битке, шест годишта српске школске омладине, позвано је у Скопље на одслужење војног рока. То су била годишта 1888. до 1893. године ђака и студената. Било их је око 1.300, а међу њима и Миладин Пећинар. Били су сврстани у шест чета које су чиниле Скопски ђачки батаљон, касније назван "Батаљон 1.300 каплара". Миладин Пећинар је био у првом воду прве чете.

У Колубарској бици значајну улогу одиграли су ђаци Скопског ђачког батаљона. Ову победу су платили са 400 жртава. Колубарском битком завршене су борбе између Србије и Аустро-Угарске 1914. године. Аустријанцима више није падало на памет да сами нападају Србе, већ само удружени са Немцима и Бугарима.

Пук у коме је био Миладин Пећинар, после повлачења кроз Албанију, стигао је на Крф око Светог Саве 1916. године. Јуна месеца, опорављена дунавска дивизија, у којој је био Миладин Пећинар, запосела је на Солунском фронту положаје од Лерана до Горичева. У овим борбама Миладин Пећинар је био тешко рањен.

У пролеће 1918. године српска Влада је одлучила да ослободи службе студенте који су услед рањавања или болести постали неспособни за активну службу у војсци, и да их упути на продужење школовања у Италију и Француску. Миладин Пећинар отишао је у Рим марта 1918. године. Прекинуте студије наставио је у Риму у току школске 1918/19. године, али је и њих прекинуо да би их поново наставио у Београду, на Техничком факултету, на који се уписао 1912. године. Студије је завршио 21. децембра 1921. године и стекао звање грађевинског инжењера.

При општој тежњи ка специјализацији научног истраживачког рада, коју је донео двадесети век, постала је реткост да поједини људи, који у једној области заузимају водећи положај, још налазе снаге да би заједници послужили и у решавању других проблема. За то је потребна не само радна способност и на делима заснован углед, него и једна у то време већ ретка независност од разних предрасуда и преданост заједничком циљу. Академик Миладин М. Пећинар, био је научни сарадник многих наших предузећа, установа и института, посебно ревизионих комисија при доношењу одлука о изградњи наших капиталних хидротехничких објеката. Али оно што је чудесно у деловању ове личности лежи у овоме: при решавању хидрoтехничких проблема увек има више варијантних решења. Ако Академик Пећинар учествује у раду, онда се одмах створи атмосфера сарадње, па били људи који ту заједно седе по професији и начину мишљења не знам како различити. Тајна овог успеха не лежи само и брзом схватању људи и ствари, него пре свега у томе што се осећало да академик Пећинар изгара у служби саме ствари и да је при послу потпуно испуњен осећајем потребе да га ради.

По дипломирању, првих неколико година радио је у Министарству грађевина у Генералној дирекцији вода. По жељи Министарства прелази у Друштво за грађење железница и пристаништа, које је требало да изгради пругу Београд-Бар. Ту остаје само две године, јер је схватио да је у тадашњим условима неразвијене и ратом опустошене земље то неостварљиво. Тада полаже стручни испит и, као овлашћени инжењер, 1925. године оснива свој биро за пројектовање грађевина на води. Свој биро је водио скоро 20 година, све до 31. децембра 1944. године.

 У време док је водио свој биро, неколико година био је потпредседник Удружења југословенских инжењера и архитеката. Тада је удружење сазидало свој Инжењерски дом у Београду. Био је истакнути члан југословенско-бугарске лиге. Био је председник Дисциплинског суда у Београдској инжењерској комори.

 Нарочито су се његови напори односили на развој наше хидроенергетике. Колико је тај подухват био тежак, онај који у њему није учествовао једва да то себи може да представи. Али академик Миладин Пећинар није одустајао од реализације својих идеја, када се једанпут уверио да је пут којим је пошао правилан. Непосредно после Другог светског рата, он је активно учествовао, кроз разне форме, у реализацији својих идејних решења наших најважнијих хидроенергетских објеката као што су: "Власинске хидроелектране", "Овчарско-Кабларска", "Бајина Башта", и многих других.

 После Другог светског рата, 1946. године постао је председник Привременог одбора југословенске секције Међународног комитета за високе бране, који је радио у оквиру Савеза друштва инжењара и техничара Југославије. У Загребу 1950. године изабран је у Одбор југословенске секције Међународног комитета за високе бране, чији је он био први председник.

Академик Миладин Пећинар је стручни експерт прве Заједничке југословенско-румунске комисије за уређење вода у Ђердапу. Много је допринео да се усвоји диспозиционо решење које је реализовано. Услед интензивног учествовања у раду ове комисије, добио је срчани напад и повукао се из даљег рада у њој.

Пре Другог светског рата, урадио је и идејни пројекат хидроелектране "Тара-Морача". Због измењених услова у потребама за водом, одустаје од своје идеје. Касније, 1957. године, после детаљних анализа и преиспитивања својих ранијих решења, закључујe следеће: "У коначној изградњи система за коришћење вода слива Дрине и слива Скадарског језера и једне и друге воде најкорисније су на правцима свог природног отицања. Не постоје основни водопривредни разлози да се неки део једних или других вода преводи у суседни слив."

Академик Миладин Пећинар уложио је своје снаге на развој још једне гране хидротехнике. Као што је наставио пионирски рад у развоју хидроенергетике, који су започели професори Ђорђе Станојевић и Аћим Стевовић, он са својим професором Владом Митровићем, поред заједничког рада на пољу хидроенергетике (пројекат хидроелектране "Св. Андреја" на реци Тресци) ради и пројекте из области санитарне хидротехнике. Урадио је пројекат канализације Земуна, по коме је иста изграђена 1933. године. Из тог времена су и пројeкти по којима су изведени водоводи у Тетову (1925. године), Ужицу (1932. године), Скопљу (1937. године) и многи други.

После Другог светског рата, када је донета одлука о изградњи Новог Београда, велики проблем је представљала канализација, још већи него Земуна. И овде је дао велики допринос.

Највећи успех у овој области је постигао својим пројектом за снабдевање водом Београда, усвојивши да се подземна вода са терена Макиша и Аде Циганлије доводи у Београд, као хигијенски најисправније и најекономичније решење. Оно је омогућило да се део воде директно пребацује на Нови Београд, док је пребацивање воде у центар (старог) Београда предвиђено и изведено грађењем тунела од Макиша до Ташмајдана.

 Иако оронулог здравља, у току последњих десет година, смогао је снаге да се бави потпуно новом области - уређењем минералних вода и бања.

 Изучавајући минералне воде у Буковичкој Бањи и Врњачкој Бањи, Академик Миладин Пећинар, научно расветљује експлоатацију минералних вода као стоних вода, јер се у њима налази угљен диоксид и бикарбонат гвожђа, тако да се у боцама јавља хидроксид гвожђа. Анализирао је цео процес пуњења боца и дао корисне предлоге о температури воде и величини ваздушног простора у боци.

 За Нишку Бању је, због расхлађивања и мућења њених термалних врела, сезона трајала само око пола године, често прекидана усред сезоне. Осматрајући температуре и издашности два термална врела у току године, закључио је шта треба урадити, и једном релативно лаком интервенцијом учинио је да бањска сезона траје преко читаве године.

 У Врњачкој Бањи он годинама врши експерименте у циљу подземног акумулисања њене лековите топле воде, како би се издашност воде, према потребама уравнотежила.

На Паланачком кисељаку је издашност воде знатно осцилирала у току године. Дуготрајним студирањем је утврдио зашто се то догађа, предложио одговарајуће мере, тако да сада више нема тих осцилација у издашности.

У Буковичкој Бањи су по његовој концепцији подигнуте модерне инсталације за експлоатацију ове наше најбоље стоне минералне воде.

У својим пројектима, академик Миладин Пећинар пројектује све припадајуће хидротехничке конструкције: брану, одвод воде у току грађења главног објекта, темељне испусте, преливе, брзотоке, слапишта, водозахвате, затварачнице, доводне канале, тунеле, водне коморе, цевоводе и зграде хидроелектрана.

Одлуком Владе НР Србије 1948. године Технички факултет је издвојен из састава Универзитета у Београду и постао је Техничка велика школа, а Грађевински одсек постао је Грађевински факултет. На одсеку за хидротехнику, уведен је предмет Хидротехничке конструкције. За ванредног професора и првог наставника на овом предмету изабран је инжењер Миладин Пећинар. Он се тада са службом налазио у Савезном хидрометеорошком заводу. У то време третман сваког појединца био је одређиван на основу карактеристике непосредног руководиоца. Милан Парезановић, тадашњи начелник Савезне управе хидрометеоролошке службе при Влади ФНРЈ, у карактеристици Миладина Пећинара, пише:

 "...У разговору у ужем кругу са стручњацима изразио је све веће убеђење да ће комунизам на крају крајева победити, и да би било добро да се то што пре сврши, како би једном престало са ратом и клањем. Мени је лично рекао да не верује да ће бити много боље него стари поредак, јер је људска природа таква да су људи егоисти и себичњаци... сматра да је први петогодишњи план неизводљив и нереалан... да у нашем друштву постоји читава област непотребних непродуктивних институција... добровољним радовима не придаје важности, већ напротив сматра да ти радови нису добровољни... На састанке наше синдикалне подружнице уопште није долазио, јер сматра да би он ту само губио време. У својим погледима на свет он је назадан... Но будући да је научна основа његове струке математика, и да је он по своме позиву мање професор или научник, а више практичар и инжењер, и да нашу земљу дубоко воли и уз то да је изванредно карактеран и честит човек, по њему ова назадна схватања не сметаји да буде користан нашем данашњем друштву... врло погодан и скроман човек, дисциплинован је и верујемо да би као наставник на Универзитету... био врло користан, јер његова схватања сигурно кроз стручна предавања... неће доћи ни до каквог изражаја, да би ма како могла штетити интересима наставе и идеолошком васпитању наших младих кадрова".

На предлог инж. Богића Кнежевића, редовног професора и инж. Слободана Петровића, ванредног професора, са оваквом карактеристиком непосредног руководиоца, инж. Миладин Пећинар је изабран 1. децембра 1948. године за ванредног професора Грађевинског факултета у Београду, где остаје све до пензионисања 1. октобра 1963. године.

Ретко се налазе људи који су довољно самостални да виде слабости и глупости својих савременика и да сами тиме остану нетакнути. Ови усамљеници већином изгубе храброст да делују у смислу оздрављења друштва када упознају окорелост људи. Врло их је мало да у тешким временима пред својом струком држе огледало. А само пример великих и чистих личности може да доведе до племенитих схватања и дела. Код политичких, па чак и код религиозних вођа, већином је врло сумњиво да ли су они учинили више добра или зла. За инжењера то није тешко проценити. Дела су видљива.

Академик Миладин Пећинар, сматрао је, да није довољно поучавати човека само у струци. Тиме би стварали робота, али не пуновредну личност. Треба тежити томе да свако добије живо осећање за шта је се вредно залагати. Шта је морално добро а не лично. Студент мора да научи како ће разумевати мотиве људи, њихове илузије, њихове патње, да би имао исправан став према појединцима, ближњима својима и према заједници. Ове вредности преносе се на младу генерацију личним контактом са наставником, а не књигама. Сматрао је, да је суштина ваљаног школовања, да се код младих људи развија самостално критичко мишљење, које се угрожава са преоптерећеношћу градивом, а настава мора бити таква да се оно што она пружа осећа као вредан дар, а не као мучна дужност.

Прве две године на факултету професор Миладин Пећинар је држао и предавања и вежбе студентима, јер није било ниједног асистента на предмету.

 Под притиском друштвене заједнице, ради смањења седмичног броја часова и смањења дужине студирања, направљен је нови наставни план школске 1952/53. године. Већ 1956. године усвојен је нов наставни план за генерације које су се уписале од 1952. до 1954. године. По томе плану све је по форми исто као у претходном, само је дошло до спајања два или три предмета у један. Проф Миладин Пећинар, који је све време био члан или председник комисија за реформу на факултету, противио се оваквом експериментисању, тврдећи да то неће довести до очекиваног резултата, и био је у праву. Своје погледе на то шта би требало да учи и зна грађевински инжењер изложио је 1955. године у чланку "Нови план наставе и режим студија на Грађевинском факултету у Београду". На VII редовној годишњој скупштини Друштва грађевинских инжењера и техничара СР Србије 1958. године, после дискусије и говора проф. Миладина Пећинара, донети су следећи закључци:

 

  • "Скупштина сматра да пријем на Грађевински факултет може бити само путем селекције.
  • Према садашњим потребама привреде и даље школовати инжењера општег смера.
  • Скупштина сматра да студије на Грађевинском факултету, заједно са израдом дипломског рада, треба да трају пет година, задржавајући квалитет постигнут у протеклим годинама.
  • Факултетска управа и студентска организација треба да настоје да студент у том року заиста и заврши школовање."

Ове закључке је прихватио и Грађевински факултет. Али власт је била неумољива. Статутом из 1958. године је укинут Општи одсек и враћени су ранији одсеци, а студије су скраћене и трајале су само четири године. Ова радикална измена у настави није довела до смањења дужине студирања, па је 1960/61. године уведена двостепена настава, а проф, Миладин Пећинар се повлачи из комисије, следећи принцип да ако нешто не може спречити, да у томе не мора учествовати. Знао је да ми моментално морамо да уземо нешто онако како је. Међутим, знао је и то, да и дух времена даје једној генерацији својствено расположење, које се преноси од човека до човека и која једној заједници даје свој карактеристичан печат. Сматрао је да на мењању тог духа времена мора свако да одради свој мали део, а академска омладина са својим наставницима, мора бити носилац нада и идеала свога народа. Био је за то, да свако суди по свом нахођењу, на основу свог сопственог сазнања, а ли не према ономе што му други кажу.

Проф. Миладин Пећинар, студентима је преносио своје богато искуство у пројективању и грађењу најскупљих и најкомпликованијих хидротехничких грађевина. Волео је студенте, али је његов однос према њима био однос строгог родитеља. Студентима је саветовао да не теже одмах зарадама и богаћењу, већ да се прво формирају као добри инжењери, а награде ће неизбежно доћи касније. Колико је у томе успео говоре многобројни хидротехнички и други објекти које су његови бивши студенти, а касније инжењери пројектовали и изградили широм наше земље и света.

Савез грађевинских инжењера и техничара НР Србије, предлаже дописног члана САНУ, проф. Миладина Пећинара за редовног члана САНУ. Референти, академици Ђорђе Лазаревић и Миодраг Милосављевић, подносе реферат у коме између осталог кажу: "Деловање инжењера Пећинара темељи се на знању основних ставова свих оних наука који су потребни за решавање хидротехничких проблема. Не мање важна од наведених знања - која се, уосталом, трудом могу стећи - јесте интуиција за истраживање важних чињеница на којима ће се заснивати оптимална решења. Битно у овом раду јесте одабирање и правилно примењивање оних параметара на којима се заснива оптимално решење. Овакав поступак код доношења инжењерских решења не само да је потпуно научан, већ је и једино исправан."

Половином лета 1964. године спонтано се јавила жеља међу још живим припадницима "Батаљона 1300 каплара", да се, о педесетогодишњици њиховог одласка у окршај колубарске битке, приреди комеморација тих славних догађаја. Академик Миладин Пећинар је био члан одбора за организовање ове комеморације. За организовање комеморације одбор се прво обратио Савезу бораца Србије па, пошто се Савез није интересовао за њу, приступио је том послу сам. Средином децембра, одржана је велика народна свечаност у Лазаревцу. Испред Батаљона 1300 каплара говорио је Академик Миладин М. Пећинар. Између осталог, он је рекао и следеће:

"Ми, стари ратници, желели бисмо да се наша омладина сећа ових догађаја и да их евоцира сваком згодном приликом. То нараштаје учи родољубљу. Евоцирање тих догађаја не треба никако схватити као некакав српски индивидуализам. То није никакав шовинизам већ изношење историјских чињеница. Ако је некад било каквог српског шовинизма, њега је Србија свесно узидала у темеље Југославије још 1918. године... То мора бити јасно записано у нашој историји".

Скупштина за основање Удружења 1300 каплара одржана је 19. марта 1967. године. За председника управног одбора изабран је академик Миладин Пећинар. Удружење је регистровано, и тиме постало законито правно лице да може деловати у име 1300 каплара.

Као и свугде где се налазио академик Миладин Пећинар, ту се нешто морало радити и урадити. Навешћемо само, поред осталих, три најважније ствари. Већ крајем децембра 1967. године Скупштина општине града Београда донела је одлуку да се део Ускочке улице, између Студентског трга и улице Кнез Михаилове, назове улица "1300 каплара".

Пошто се није могао обновити величанствени споменик у Скопљу, подигнут после Првог светског рата, а уништен од окупатора у току Другог, преживели каплари су развили снажну акцију на сакупљању новчаних средстава за подизање споменика на Рајцу. Савез бораца Србије имао је негативан став, да се овакав споменик уопште подиже. Уз велику упорност и самопрегоран рад Академика Миладина Пећинара споменик је ипак подигнут.

Споменица под именом "Скопски ђачки батаљон 1914.", која је не изашавши из штампарије изгорела приликом бомбардовања Београда 1941. године, обновљена је и издата 1969. године, захваљујући великом залагању академика Миладина Пећинара.

Носилац је ордена Албанске споменице, Белог орла са мачевима, Светог Саве, Југословенске круне четвртог степена, Ордена рада првог реда, Ордена заслуга за народ са златним венцем. Добио је две октобарске награде града Београда, две седмојулске награде Србије и награду АВНОЈ-а.

Акадамик Миладин М. Пећинар био је више него уман инжењер. Његов успех у стварању хидротехничких објеката као дело инжењера, а посебно стручних кадрова као дело наставника, и као саветник у установама, донели су нашој земљи значајне резултате. Свакако је у Србији, а делом и у целој бившој Југославији, најзаслужнија личност за развој модерне хидротехнике код нас.


1 Др Мирко Мелентијевић, дипл. инж. грађ., сарадник Института за водопривреду ''Јарослав Черни'', у ''Академик Миладин Пећинар – живот и дело, Научни скуп, Златибор, 2004'', Институт за водопривреду ''Јарослав Черни'', Београд, 2005.

 

 



 
RocketTheme Joomla Templates