Payday Loans
Текуће активности Форум историја српске хидротехнике Значајни српски хидротехничари Никола Стаменковић
Никола И. Стаменковић ПДФ Штампа Ел. пошта

Никола И. Стаменковић био је редован професор Српског Универзитета, редован члан Удружења српских инжењера и архитеката, члан Управног одбора Српског црвеног крста, редован члан Српског пољопривредног друштва, председник Грађевинског савета, председник Управе вода, председник Комисије за полагање државног испита инжењера и архитеката.

nikola stamenkovic

Никола И. Стаменковић је рођен у Београду 21. марта 1858. године од оца Игњата Стаменковића, угледаног и богатог београдског абаџије и мајке Славке.

Основну школу похађао је у периоду од 1864. до 1868. године, код Саборне Цркве. Прва два разреда гимназије завршио је у Првој београдској Гимназији 1868-1870, када се уписао у трећи разред Реалке, коју је завршио 1874. године. У то време Реалка је имала само шест разреда. По завршетку Реалке уписао се на технички факултет тадашње Велике школе, коју је завршио 1879. године (због српско-турског рата изгубљена је једна година). На даље школовање отишао је у Минхен, где је студирао на инжењерском одсеку минхенске политехнике, где је посебну пажњу усмеравао на предмете који се тичу грађевина и радова везаних за воде, као што су: регулација река, каналисање насеља, грађење водовода, грађење пристаништа, исушивање мочвара.

По завршетку студија у Минхену, вратио се у Србију, где је примљен у државну службу, прво у железничком одељењу Министарства грађевина, 15. јула 1885. као подинжењер II класе, а затим као подинжењер I класе, у београдском округу, 22. децембра исте године. Дипломски државни испит је положио у јесен 1886. године и унапређен је у инжењера VI класе, 11. јануара 1887. године. Те године кандидовао се и за професора техничког факултета, где га је колегијум изабрао, а краљ потврдио избор указом од 21. новембра. Катедра хидротехнике била је практично у повоју, у периоду Стаменковићевог избора за професора, тако да је он личним залагањем и великом стручношћу допринео њеном развоју. Радећи као професор Велике школе у два наврата је био декан, а једном и ректор, а био је и први декан Универзитета, када је 1905. Велика школа прерасла у Универзитет. Већ у то време технички факултет је био организован по узору на напредне западњачке политехнике, што је била заслуга и професора Стаменковића. Важио је за одличног и систематичног предавача, а превео је и први уџбеник из хидротехнике, књигу Густава Толкмита ''Основи хидротехнике'' (1900). Био је оснивач Хидротехничког завода на Универзитету.

Са Миливојем Јоксимовићем покренуо је 1890. године „Српски технички лист" и у марту исте године постао је уредник листа. Са малим прекидом, остао је уредник и главни сарадник листа све до 1903. године. Такође 1890. године, образовано је Удружење српских инжењера и архитеката, које је Српски технички лист примило као свој орган. Никола Стаменковић је био је члан Управног одбора Удружења српских инжењера и архитеката, 1901. године је изабран за потпредседника, а од 1902. до 1904. године је био његов председник, залажући се за развитак и унапређење удружења, као и саме грађевинске струке.

Од 28. марта до 11. августа 1903. године био је председник београдске општине, при чему је значајну пажњу посветио изградњи пројекта канализације, калдрмисању улица, изградњи кеја и сл. Био је један од главних покретача и руководилаца грађења београдског водовода, као што је руководио и пројектом изградње канализације Београда.

Иницијативом Николе Стаменковића 1905. године образовано је у Министарству народне привреде Хидротехничко одељење ''у циљу регулисања и одржавања текућих вода, односно ради спречавања поплава, исушивања мочвара, наводњавања и уопште ради употребе вода''. Ово одељење је имало и Управу вода, на чијем челу је у почетку био Никола Стаменковић.
Као стручњак-хидротехничар био је врло угледан и често је био у комисијама за сва важна хидротехничка питања у Србији. Руководио је радовима око истраживања воде у Врањској Бањи, Смедеревској Паланци, Бањи Ковиљачи, Крагујевцу, Ваљеву, и др. Са колегама Андром Ј. Стевановићем и Тодором Тошом Селесковићем радио је на пројекту купатила у Врањској Бањи, а са Драгутином Ј. Ђорђевићем на пројекту купатила у Бањи Ковиљачи. Такође је радио на пројекту повезивања Дунава и Вардара долинама Велике и Јужне Мораве. Писао је и о регулисању речних токова, са нагласком на Морави и уређењу Ђердапа, као и о подизању пристаништа у Београду.

Био је плодан писац и писао је не само о хидротехничким, већ и о просветним, привредним и културним питањима.
Био је одликован орденом Св. Саве V и III реда, Св. Ане III реда, Карађорђевом звездом III реда, Белим орлом IV реда и медаљом Српског црвеног крста.
Био је ожењен, али му је жена умрла пре њега, па се након њене смрти о петоро деце старао сам. Живео је на Теразијама.
Умро је изненада, 12. јануара 1910. године у Нишу, у 52. години.

Поводом смрти Николе Стаменковића, Српски технички лист објавио је, у броју од 24. јануара 1910. године, текстове његових колега, пријатеља и поштовалаца посвећене његовом животу и делу.

 
RocketTheme Joomla Templates